Svetski priznati snimatelji okupili su se u Beogradu u periodu od 12. do 17. marta kako bi uveličali godišnju Internacionalnu skupštinu Federacije direktora fotografije (IMAGO) čiji je domaćin bila Srpska asocijacija snimatelja, predvođena predsednikom Predragom Bambićem, filmskim i tv snimateljem, profesorom FEFA fakulteta na katedri Kreativna produkcija. Tim povodom, razgovarali smo sa profesorom Bambićem o utiscima koje je na njega ostavio ovogodišnji svečani skup, savremenoj kinematografskoj umetnosti i posledicama koje je pretrpela usled dominantnog uticaja tehnologije.
Beograd je u martu postao mesto okupljanja najuvaženijih snimatelja iz celog sveta zahvaljujući Srpskoj asocijaciji snimatelja. Šta biste izdvojili kao najsnažniji utisak?
Predrag Bambić: Imali smo duplo više gostiju, a tri puta manje ljudskih resursa nego što je imao npr. FEST, što je predstavljalo veliko opterećenje. Uz to, ogromnu odgovornost da IMAGO prikaže svoju reputaciju svetske federacije, kao i podizanje prečke kriterijuma kvaliteta organizacije događaja svetskog značaja na još viši nivo, a ujedno i predstavljanje srpskih kreativni, ljudskih, tehničkih i prirodnih kapaciteta u što boljem svetlu. Za nas je zato bilo veoma važno da po svim osnovama celokupna organizacija bude na najvišem mogućem nivou – zbog IMAGO-a, SAS-sprske asocijacije snimatelja, srpske kinematografije, ali i ugleda Srbije uopšte. Imali smo jedinstvenu priliku da razgovaramo sa ljudima koji su vrhunski stručnjaci u svom poslu – Ed Lakman, Dejvid Stamp, Nina Kelgren, Andraš Nađ, samo su neka od imena. Ugostili smo umetnike koji dolaze iz Novog Zelanda, Australije, Kanade, Brazila, Čilea… Logistički izuzetno zahtevno ali ujedno i prilika za afirmaciju naših dostignuća.
Šta je razlikovalo ovogodišnji skup od prethodnih?
Predrag Bambić: Imali smo više pratećih programa – od otvaranja izložbe „Prozori u svet, prozori u dušu“ našeg člana i ujedno člana američke asocijacije Sukija Medenčevića, preko predstavljanja knjige Mustafe Mustafića „Miris filmske trake“ koja je praktično autobiografska, ali i istorijska – mišljenja sam da će biti jako značajna u decenijama koje dolaze, do prezentacije nevladine organizacije Film in Serbia. Osim toga, IMAGO kontinuirano raste, a i ugled SAS sa njim. Kada je srpska asocijacija snimatelja primljena, mi smo bili 39. član; danas IMAGO broji 53 zemlje članice, tako da je prirodno da se oseća razlika u svakom smislu.
Ove godine ste treći put zaredom izabrani za člana upravnog borda IMAGO-a, svetske organizacije snimatelja. Šta za vas znači ovaj uspeh na profesionalnom, ali i na ličnom nivou?
Predrag Bambić: To priznanje od kolega koji zaista važe za svetski priznate i poznate umetnike – njihovo poverenje i činjenica da ću moći da doprinesem, zajedno sa ostalim članovima upravnog odbora, daljem poboljšanju naše profesije, a time i umetničkom radu, uslovima rada, ali i afirmaciji rada naših članova, meni puno znači. IMAGO u ovom trenutku ima 4300 članova, vodećih direktora fotografije u svetu, među kojima je vidljiv i rad kolega iz Srbije.
S obzirom na to da ste u konkurenciji za nagrade imali priliku da vidite različita ostvarenja – od igranih i dokumentarnih filmova, preko televizijskih serija do dugometražnih filmova, kako biste opisali savremenu kinematografsku scenu?
Predrag Bambić: Mi živimo u civilizaciji slike. Milioni video zapisa se pojavljuju svakoga dana. Godišnja produkcija samo u okviru SAD-a se može kvantifikovati na preko 35 000 celovečernjih naslova godišnje. Sa druge strane, Francuska proizvodi 300 filmova igranih godišnje i 300 televizijskih filmova svake godine – to je 600 filmova, drugačije rečeno dva nova filma dnevno, Nemačka takođe, a o Bolivudu da ne pričam. Savremena scena je džinovska produkcija – ima i zanemarljivih radova i remek dela. Ovo je takmičenje svih snimatelja u svetu prema kategorijama, u odnosu na različite strukture. Videti radove koji su probrani od više od 3500 najboljih i imati mogućnost sagledati smer u kojem se razvija svetska produkcija je jedna velika povlastica, čast i teško iskušenje jer zaista morate iskreno kontrolisati lične afinitete i truditi se da na najsvedeniji način vrednujete radove koji često nisu uporedivi. Moram da naglasim da Srbija čini herojski napor bez obzira na produkcione okolnosti, budžete i razvijenost cele strukture – uspeva da parira i zadrži vidljivost.
Upravo ste kao povlasticu spomenuli mogućnost sagledavanja smera razvoja svetske produkcije. Kako biste ga opisali?
Predrag Bambić: Savremena svetska produkcija se odlikuje izuzetno visokim tehničkim kvalitetom uz istovremena istraživanja koja omogućuju kontinuirano proširivanje granica filmskog izraza. Naravno, uz masovnu proizvodnju konfekcijskih serijskih filmova usklađenih sa modnim trendovima, za široko tržište koje se sastoji od rastućeg broja novih medija i platformi distribucije. Kvalitetnih filmova (sadržaja) je malo, kao što ih je uvek i bilo malo, ali su proporcije ostale iste pa je usled povećanog obima proizvodnje i lakog pristupa kvalitetnim sredstvima za proizvodnju broj dobrih filmova sve veći, ali im je sve teže obezbediti dobru vidljivost u nepreglednom mnoštvu ponuđenih sadržaja.
Smatrate li da je ta hiperprodukcija u direktnoj vezi sa tehnologijom? Kakve posledice ona ostavlja u domenu kinematografije?
Predrag Bambić: Strahovite posledice. Kao i svaka osobina, prednost je ujedno i mana. Dostupnost i opšti porast kvaliteta digitalnih sprava za registraciju slike i tona je omogućio velikom broju autora da iskažu svoje priče, istovremeno preskačući činjenicu da se film ne sastoji samo od kamere. Postoji i niz drugih produkcionih vrednosti koje je neophodno ispuniti sadržajem. Dakle, dobili smo strahovit skok u proizvodnji, strahovito veliki skok u mogućnosti da se autori izraze uz istovremeni pad ostalih vrednosti. Jednostavno je došlo do razvodnjavanja, tako da tehnološki imamo mnogo više programa, ali ne i mnogo boljih. Kvalitet slike se ne može definisati samo kroz kvantifikovanje broja piksela.
Nazad
