Menadžment sa integritetom: Emilija Jeremić o važnosti emocionalne inteligencije

U vremenu kada se poslovno okruženje menja iz dana u dan, tehničko znanje više nije dovoljno. Ono što često pravi ključnu razliku jesu meke veštine – emocionalna inteligencija, fleksibilnost, empatija i sposobnost za konstruktivnu komunikaciju. O tome zašto su meke veštine važne, kako se razvijaju i na koji način oblikuju savremene profesionalce, razgovarali smo sa Emilijom Jeremić, predavačicom na usmerenju Psihologija i biznis na FEFA fakultetu.

Kako biste definisali meke veštine i zbog čega se u savremenom menadžmentu o njima govori mnogo više nego ranije?

Emilija Jeremić: Meke veštine (eng. soft skills) predstavljaju skup sposobnosti koje osobi omogućavaju efikasnu komunikaciju, saradnju, donošenje odluka, ali i upravljanje sopstvenim unutrašnjim procesima u profesionalnom okruženju. U njih, između ostalih, spadaju emocionalna inteligencija, empatija, asertivnost (zauzimanje za sopstvena prava i potrebe bez ugrožavanja prava drugih ljudi), fleksibilnost, rešavanje konflikata, timski rad i mnoge druge.

Razlog iz kog danas više nego ranije razgovaramo o ovim veštinama jeste taj što radno okruženje postaje sve kompleksnije, a promene u njemu i izvan njega sve brže. Izazovi na radnom mestu ne tiču se više samo produktivnosti i ostvarivanja poslovnih ciljeva — potrebno je da ljudi koji su ključ uspeha na putu ka tim ciljevima takođe budu zadovoljni, proaktivni, otvoreni ka novim iskustvima i konzistentno posvećeni kako sopstvenom, tako i napretku tima i organizacije u kojoj rade. Tehničke veštine više nisu dovoljne u svetu gde tehnologija napreduje, a zahtevi za znanjem i veštinama su u neprekidnim promenama. Ono što pravi razliku između dva lidera, odnosno zaposlenih na bilo kojoj poziciji upravo su ove meke veštine koje će omogućiti bolje povezivanje ljudi, veću otpornost na promene i spoljne izazove, i efikasno i održivo vođstvo u promenljivim vremenima.

Koje su meke veštine danas ključne za menadžere i kako se razlikuju od onih koje su bile dominantne, recimo, pre 20 godina?

Emilija Jeremić: Danas su ključne sledeće veštine: emocionalna inteligencija (tj. prepoznavanje i upravljanje sopstvenim i tuđim emocijama, uključujući i aktivno slušanje, empatiju i pružanje podrške), fleksibilnost (spremnost na promene i sposobnost prilagođavanja u neizvesnim okolnostima), i upravljanje konfliktima/različitostima (naročito u kontekstu multikulturalnih i multigeneracijskih timova). Dok je pre 20ak godina naglasak više bio na održavanju autoriteta, preciznom delegiranju, racionalnom donošenju odluka, raspodeli vremena i multitasking-u, današnji uspešan menadžer je onaj koji može da efikasno prepozna snage i limite svog tima i u skladu sa tim organizuje posao, da podstiče koheziju,  i da inspiriše i podrži tim u izazovnim trenucima.

Da li se one uče kao i druge veštine – ili je u pitanju nešto što se više izgrađuje kroz iskustvo i lični razvoj?

Emilija Jeremić: Meke veštine se svakako mogu naučiti, ali se veći akcenat stavlja na učenje kroz iskustvo, samorefleksiju i kontinuirani lični razvoj. Važno je biti svestan sopstvenih obrazaca ponašanja, emocija, procesa razmišljanja i biti otvoren ka primanju i davanju konstruktivnog fidbeka. Razni treninzi i mentorski rad/koučing mogu biti od koristi kao facilitatori procesa, ali do prave promene i sticanja ovih veština dolazi tek nakon što osoba dostigne samospoznaju i nove uvide primeni u realnoj praksi.

Možete li podeliti neki primer, iz svog profesionalnog života, kada su meke veštine bile presudne u rešavanju poslovne situacije?

Emilija Jeremić: Rad u bilo kojem timu sa sobom povlači niz izazova i usklađivanja različitih interesa, stilova rada i rešavanja problema. Moje psihološko obrazovanje uvek me je navodilo na to da kolegama pristupam otvorenog uma i sa interesovanjem da razumem njihovu perspektivu u slučaju sukoba mišljenja. Kad god bi došlo do nekog nesporazuma unutar tima, umesto da pređem u ,,odbranu” ili još gore ,,kontranapad”, pokušala bih da aktivno slušam, da razumem različite stavove i da pronađem zajedničko rešenje koje će dovesti do većeg razumevanja umesto do stvaranja još većeg jaza. To je ponekad podrazumevalo i zauzimanje uloge ,,medijatora”, odnosno objašnjavanje korena nesporazuma i drugim učesnicima u komunikaciji, kako bi svi uvideli uzrok i rešenje problema.

Koliko oblikuju menadžerski identitet – i da li ih možemo smatrati temeljem dugoročne održivosti?

Emilija Jeremić: Meke veštine zaista bi trebalo da predstavljaju temelj menadžerskog identiteta i njegove održivosti. One oblikuju način na koji menadžer stupa u odnose sa drugima, gradi autoritet, donosi odluke pod pritiskom i potpomaže razvoj drugih ljudi. Menadžer koji se oslanja samo na hijerarhijsku moć ili tehničku stručnost, a ne ulaže u međuljudske veštine, teško može ostvariti dugoročni pozitivan uticaj i postići željene poslovne rezultate. Održivi lideri su oni koji znaju da slušaju, da se prilagode stalnim promenama, da vode primerom i da kontinuirano rade na sebi.

Na koji način studenti mogu samostalno raditi na razvoju mekih veština i pre nego što zakorače u poslovno okruženje?

Emilija Jeremić: Najbolji način za to je aktivna participacija. To podrazumeva učešće u studentskim projektima i organizacijama, radionice, prakse, volontiranje, kao i razmišljanje i analizu sopstvenih ponašanja i emocija u socijalnim situacijama u okviru ovih iskustava. Od pomoći naravno može biti i fidbek profesora i drugih kolega, kao i mentorski rad gde je to primenljivo.Takođe, čitanje literature o emocionalnoj inteligenciji, komunikaciji i psihologiji ponašanja može pomoći u razumevanju sebe i drugih, što je osnova usvajanja svih mekih veština.

Osnivanje usmerenja Psihologija i biznis zasnovano je na važnosti poznavanja emocionalne inteligencije i komunikacija u biznisu. Možete li nam reći nešto više o toj važnosti?

Emilija Jeremić: Ovo usmerenje odgovara na realne potrebe tržišta koje sve više traži ljude koji razumeju i procese i ljude. Emocionalna inteligencija nije više ,,dodatak”, već srž savremenog liderstva, upravljanja timovima i kreiranja zdravog radnog okruženja. Studenti koji u toku studija razviju ovu veštinu mogu bolje, lakše i brže da razumeju šta je ono što motiviše ljude, kako se efikasno rešavaju konflikti bez dalje eskalacije, kako da se komunikacija koristi kao alat za rast timova, a ne za kontrolu i sl. U savremenom biznisu, to je ono što čini razliku između ,,običnih” i posebno veštih profesionalaca, bez obzira na oblast delatnosti za koju se opredele.