Nikola Lončarević, bivši student FEFA fakulteta, nakon uspešno završenog mastera u Velikoj Britaniji na Warwick Business School, i karijere u jednoj od najvećih investicionih banaka na svetu - Citi bank, upisao je MBA na najprestižnijoj školi, Harvard Business School.
Sa Nikolom smo razgovarali o tome kako je izgledao njegov put do Harvarda, i koliko su mu osnove koje je stekao na FEFA u tome pomogle.
Nikola Lončarević: FEFA mi je dala čvrstu analitičku osnovu bez koje bi ulazak u investment banking bio značajno teži. Korporativne finansije, računovodstvo… Sve to dolazi na proveru od prvog dana u Citiju, i bio sam zahvalan što nisam morao da učim osnove u hodu dok je pritisak posla već bio ogroman. Međutim, možda još važnije od tehničkog znanja, FEFA me je naučila kako da razmišljam strukturirano o poslovnim problemima. U investment bankingu klijenti ne dolaze sa jednostavnim pitanjima, već sa kompleksnim situacijama koje zahtevaju jasnu analizu i konkretan zaključak. Ta sposobnost da se kroz kompleksnost dođe do suštine, to se gradi godinama, i meni je počelo da se gradi na FEFA.
Jednako važan segment bili su vannastavni programi koji su jako bitan deo iskustva na FEFA. Učešće na CFA Research Challenge takmičenju bilo je posebno formativno iskustvo za mene. Prvi put sam se suočio sa pravim investicionim analizama, prezentovanjem pred profesionalnim žirijem i odbranom teze. To takmičenje me je praktično uvelo u svet investment bankinga pre nego što sam uopšte zakoračio u njega. Naučilo me je da finansijska analiza nije samo tehnička veština, ona zahteva i jasnu komunikaciju i sposobnost da se složene ideje prenesu na razumljiv način.
I treće, nešto što se ne vidi uvek kada se govori o fakultetima, FEFA je bila sredina u kojoj su profesori bili stvarno dostupni. Nije to bio odnos predavač-student u klasičnom smislu. Mogao sam da dođem sa pitanjima koja su izlazila daleko van okvira predmeta, o tržištima, o karijeri, o oblastima koje me lično zanimaju, i uvek sam naišao na ozbiljan razgovor. Ta otvorenost stvorila je prostor za istraživanje i razvoj interesovanja koja su me na kraju odvela tačno tamo gde sam hteo da budem. Za mladog studenta koji još uvek formira svoju profesionalnu ličnost, takvo okruženje je neprocenjivo.
Nikola Lončarević: Planiranju karijere sam uvek pristupao jako temeljno nekoliko koraka unapred, tako da ideja o MBA nije nastala spontano, postojala je kao deo dugoročne vizije već od ranih dana nakon mog odlaska u Englesku. Razlog je pre svega dugoročan, MBA na pravoj instituciji nije samo dvogodišnji program, već investicija čiji se pravi efekti vide tek nakon deset ili petnaest godina. Mreža ljudi sa kojima provedete to vreme i sa kojima ostajete povezani kroz celu karijeru ima vrednost koju je teško preceniti. Uz to, sam program otvara određena vrata i stvara prilike koje je teško zamisliti na drugi način, bez obzira na prethodno iskustvo.
Vreme koje sam proveo u Citiju je samo potvrdilo ono što sam već otprilike znao. Svakodnevni kontakt sa senior bankarima koji su prošli kroz najprestižnije svetske biznis škole dao mi je konkretan uvid u benefite koje MBA nosi, ne samo u smislu znanja, već i kvaliteta razmišljanja, načina donošenja odluka i mreže koja se gradi na tim institucijama. Takodje, imao sam sreću da imam fenomenalne mentore i u banci i van nje koji su me savetovali o najboljim karijernim potezima... Svi su bili jedinstveni u savetu da je MBA najbolji sledeći korak.
Investment banking je sredina koja te tera da sazriš brzo i pod konstantnim pritiskom. U nekoliko godina u Citiju imao sam priliku da radim na nekim od najvećih i najkompleksnijih transakcija u Evropi, što mi je u relativno kratkom vremenskom periodu dalo dosta znanja i iskustva.
Kada sam stekao dovoljno samopouzdanja da napravim korak napred, da iz programa izvučem maksimum, i dovoljno jasnu viziju o tome u kom pravcu hoću da se razvijam, postalo mi je jasno da je pravo vreme.
Nikola Lončarević: Proces apliciranja za HBS je zahtevan na više nivoa i traži ozbiljnu pripremu i vreme. Tehnički deo - GMAT, ocene na fakultetu, istaknuto profesionalno iskustvo - to je osnova koja se podrazumeva. Ono oko čega se apliciranje zaista vrti je priča koju gradite o sebi, ko ste, šta ste izgradili i kuda idete.
Eseji su, po mom mišljenju, najzahtevniji i najvažniji deo procesa. HBS traži nekoliko eseja sa pitanjima koja su namerno otvorena, i upravo ta otvorenost je izazov. Nije dovoljno nabrojati postignuća, potrebno je artikulisati viziju na način koji je istovremeno autentičan i ubedljiv. Ja sam imao preko 50 verzija za svaki esej. Svaka verzija je bila korak ka većoj jasnoći, ne o tome šta sam radio, već o tome ko sam i zašto je moj put logičan i smislen. Dodatni izazov je što sam aplicirao na više programa istovremeno, a svaki program zahteva drugačiji pristup, drugačiju priču i drugačiji ton. To proces čini značajno intenzivnijim i zahteva puno više vremena i energije nego što većina ljudi očekuje.
Preporuke su jednako važan deo procesa i ne treba ih potceniti, što neki kandidati rade. Ovde bih posebno istakao zahvalnost svojim menadžerima iz Citija koji su izdvojili značajno vreme i trud da detaljno opišu moje rezultate i objasne zašto smatraju da sam osoba koja ima potencijal da bude lider u kog Harvard treba dalje da investira. Takve preporuke nisu samo formalnost, one su suštinski deo priče sa mnogo primere iz stvarnih situacija i mogu napraviti značajnu razliku.
Na kraju, mnogo je važno imati kvalitetnu pomoć u procesu apliciranja. Ja sam uz intenzivan rad sa konsultantima koji su i sami završili HBS kreirao profil i priču koju je Harvard prepoznao kao interesantnu. Njihovo razumevanje toga šta institucija traži, kako razmišlja i šta ceni bilo je neprocenjivo. Kroz mnogo sati zajedničkog rada, pomogli su mi da artikulišem ono što već postoji na CV-ju na ubedljiv način kako bih sebe na intervjuu predstavio najbolje moguće.
Nikola Lončarević: Pre svega, ovo je za mene potvrda da sam svoju karijeru do sada gradio na pravi način i da je taj put prepoznat od strane institucije koja bira izuzetno pažljivo. To je važan signal koji me motiviše da nastavim još jačim intenzitetom.
HBS je program koji je iznedrio neka od najvećih imena u svetu biznisa i biti deo te zajednice predstavlja ogromnu privilegiju ali i obavezu. Za mene je to pre svega platforma - dve godine okružen ambicioznim ljudima koji dolaze iz različitih delova sveta i različitih industrija, uz mogućnost učenja od profesora koji su na vrhu svojih oblasti. U finansijama je lako ostati u svom mehuru, isti tipovi poslova, iste firme, isti načini razmišljanja. HBS taj mehur namerno razbija, i cilj mi je da iz programa izvučem maksimum, kako kroz formalno obrazovanje tako i kroz sve što se dešava van učionice.
Jednako mi je važno i to kako ću se predstaviti i kao profesionalac i kao neko ko dolazi iz Srbije i regiona koji je često nedovoljno poznat u globalnim poslovnim krugovima. Radujem se prilikama da budućim kolegama približim naša tržišta, našu kulturu i potencijal koji postoji u ovom delu Evrope. Mislim da taj dijalog ide u oba smera i da je to jedan od načina na koji mogu da doprinesem zajednici kojoj ću pripadati.
Nikola Lončarević: Plan mi je da ostanem u finansijama, to je oblast koja me iskreno interesuje, u kojoj uživam i u kojoj verujem da mogu da napravim značajan doprinos u godinama koje dolaze.
Investment banking je bio fenomenalna platforma. Naučio sam izuzetno mnogo kroz intenzivan rad, visoke standarde i svakodnevni kontakt sa ljudima iz najvećih kompanija i investicionih fondova. Ali prirodna evolucija tog puta, bar za mene, je prelazak sa advisory na investing stranu.
Oblast koja me najviše interesuje je private equity sa fokusom na special situations strategiju. Radi se o investiranju u kompanije koje se nalaze u nekoj vrsti finansijskog stresa ili dislokacije, bilo da je reč o prezaduženosti, kompanijama u procesu restrukturiranja, ili u situacijama gde tržište iz različitih razloga pogrešno vrednuje različite finansijske instrumente u kapitalnoj strukturi. To su transakcije koje zahtevaju duboku finansijsku analizu, razumevanje tržišnih okolnosti i sposobnost donošenja odluka u uslovima neizvesnosti, što je upravo ono što me intelektualno privlači. Uvek su me privlačile situacije koje su kompleksne i neizvesne… prilike koje drugi možda zaobilaze, a koje po meni kriju najveći potencijal.
Očekujem da mi HBS pruži najbolje opcije da nastavim ovim putem kroz kvalitet obrazovanja, mrežu alumni koji su već na pozicijama u vodećim firmama u ovoj oblasti, i reputaciju koja otvara vrata koja se drugačije teško otvaraju.
Nikola Lončarević: Prva i možda najvažnija stvar, savetovao bih da počnu ranije nego što misle da treba. Put do ovakvih institucija nije sprint koji se priprema godinu dana unapred, već rezultat karijere koja je građena sa jasnim planom. Svaka odluka, svako iskustvo i svaki posao doprinose priči koju jednog dana prezentuju komisiji. Što pre počnu da razmišljaju o tome kuda žele da stignu, to će biti lakše da svaki korak na tom putu bude smisleniji.
Uz to, savetovao bih da izgrade ekspertizu u svom polju, koje god to polje bilo: finansije, tehnologija, medicina, pravo… pre nego što apliciraju. Harvard i slične institucije traže ljude koji su već nešto izgradili i dokazali u praksi, ljude koji dolaze sa rezultatom iza sebe, perspektivom i jasnim razumevanjem u kom smeru žele da idu u budućnosti.
Kada dođe vreme za apliciranje, savetovao bih da ne potcenjuju važnost dobre pripreme. Apliciranje za ovakve programe je veština sama po sebi. Vredi uložiti vreme i potražiti pomoć ljudi koji su sami prošli taj proces i koji razumeju šta institucija zaista traži. Esej, preporuke, intervju, svaki od tih elemenata zahteva pažnju i pripremu.
I na kraju, savetovao bih da budu autentični. Komisije razgovaraju sa hiljadama izuzetnih kandidata i odmah prepoznaju razliku između nekoga ko govori ono što misli da žele da čuju i nekoga ko ima jasnu, promišljenu i iskrenu viziju. Poreklo, iskustvo i ambicije su prednost, ne hendikep, i što ih prirodnije i ubedljivije prezentuju, to bolje.
Nazad
