Svetski dan volontera: “Ako mogu da pomognem bar jednoj osobi, znam da je to dovoljno”

Svetski dan volontera: “Ako mogu da pomognem bar jednoj osobi, znam da je to dovoljno”

Emilija Bojić, studentkinja prve godine FEFA fakulteta, koosnivačica je jedinstvene inicijative koja spaja volonterski i humanitarni rad – Zajednički frižider.

„Mladi imaju toliko različitih mogućnosti i načina da se uključe i budu deo promene u društvu, samo je najteže napraviti taj prvi korak“ govori ona povodom Svetskog dana volontera koji se obeležava 5. decembra svake godine.

Tim povodom, razgovarali smo sa Emilijom želeći da istaknemo njeno zalaganje i posvećenost. Primer kako mladi ljudi uz volju mogu da promene i sebe i svoje okruženje predstavlja upravo ona. U ime fakulteta, ponosni smo.

Kako je počela priča o zajedničkom frižideru?

Emilija: Sve je počelo kada sam se prijavila na program za edukaciju mladih o klimatskim promenama koji je organizovao WWF (Svetska fondacija za prirodu), gde sam upoznala Tamaru Stojković. Delile smo interesovanja i ideje, ali su nas tokom programa veoma iznenadili podaci o negativnom uticaju otpada iz prehrambene i tekstilne industrije na klimatsku krizu sa jedne strane, a sa druge, ogroman broj ljudi koji gladuje. Udružile smo se oko ideje regulacije otpada i pored ekološkog, dodale i humanitarni aspekt ovoj inicijativi, tako što ćemo hranu koja bi inače završila u otpadu preusmeriti socijalno ugroženim grupama. Vremenom smo proširile tim i sa nama je počela da radi i Sara Trajković Ristić. Ne bih mogla da zamislim bolji tim i neizmerno sam im zahvalna na divnoj saradnji i podršci, ne samo u poslovnom, već i u ličnom pogledu.

Da li si ranije želela da se baviš humanitarnim radom?

Emilija: Moja mama se oduvek bavila humanitarnim radom, pogotovo unapređenjem obrazovanja i povećanjem inkluzije. Iako smo izabrale da se bavimo različitim temama, njen rad i posvećenost su me inspirisali i svaki dan nastavlja da me motiviše. U kući sam prosto naučila koliko je važno doprinositi društvu, na bilo koji način.

Iako je želja da pomognem uvek postojala, moram da priznam da sam pre osnivanja Zajedničkog frižidera bila skeptična. Mislila sam da mladi ne mogu mnogo toga da promene i nema poente da se toliko trudimo. Međutim, sada vidim da nisam bila u pravu. Nije prošlo ni godinu dana od otvaranja frižidera i već vidim koliki je uticaj imao na ugrožene građane koji žive u njegovoj okolini. Mladi imaju toliko različitih mogućnosti i načina da se uključe i budu deo promene, ali je najteže napraviti taj prvi korak.

Kako izgleda proces korišćenja? Da li postoje neki uslovi koje bi trebalo ispoštovati kako bismo donirali hranu?

Emilija: Zajednički frižider se nalazi na adresi Studentski trg 18 i svaki dan je otvoren 8 sati dnevno od 11h do 19h. Pune ga članovi tima Zajedničkog frižidera, donacije Banke Hrane Beograd i donacije građana. Pozivam sve građane koji su u mogućnosti da ostave svoje donacije hrane da to učine. Prema propisima, dozvoljeno je doneti fabrički upakovane i hermetički zatvorene namirnice, sveže voće i povrće, bezalkoholna pića i osnovne životne namirnice poput brašna, šećera i ulja. Naravno sve donacije moraju biti u važećem roku trajanja.

Možeš li da podeliš sa nama priču koja ti je posebno značila i koja te je motivisala da ne odustaješ od ove ideje?

Emilija: Bio je 12. januar, dan kada smo otvorili frižider. Kada sam se tog jutra probudila, nisam mogla da se setim poslednjeg puta kada sam bila toliko nervozna. Razne misli su mi punile glavu – ,,Hoće li iko doći?”, ,,Šta ako je sav moj trud bio uzaludan?” Međutim, ljudi su ipak došli. Tada sam se prvi put našla ispred kamere i govorila o nečemu do čega mi je mnogo stalo - o sopstvenom projektu. Odgovarala sam na bezbroj različitih pitanja o projektu i čak sam održala i govor. Tog dana sam stvarno imala priliku da izađem iz svoje zone komfora.

Iako je sve ovo bilo neverovatno uzbudljivo, deo koji nikada neću zaboraviti je kada sam videla prvog korisnika frižidera - starijeg gospodina koji je odlučio da dođe na kraju dana.Razgovor sa njim me je podsetio zašto sam uopšte želela da se bavim humanitarnim radom i volontiranjem. Činilo mi se da su sve frustracije i prepreke kroz koje sam prošla bile vredne. Ako mogu da pomognem bar jednoj osobi, znam da je to dovoljno. Ovaj dan je za mene bio velika prekretnica – zacementirao je čime želim da se bavim i kakva osoba želim da budem.

Kako stižeš da uskladiš ovako ozbiljnu i važnu volontersku obavezu sa studiranjem?

Emilija: U početku je stvarno bilo teško. Trebalo je uskladiti početne faze projekta sa obazevama koje prate poslednju godinu srednje škole. Ali sam ipak ostala istrajna i sada kada je frižider otvoren već skoro godinu dana, rad je postao mnogo lakši. Posećujemo frižider bar jednom nedeljno, a trudimo se i da planiramo naredne aktivnosti.

Da li ste do sada postigli ciljeve koje ste želeli pri osnivanju i da li u planu imate nešto novo?

Emilija: Postigli smo i više nego što sam ikada mogla da zamislim. Sama postavka frižidera je za mene bila veliki uspeh, a osim toga smo osvojili i Social Impact Award, nagradu koja pruža podršku mladima u ostvarenju svojih ideja za rešavanje različitih društvenih problema. Takođe smo osnovali nevladinu organizaciju - Zajednička promena, a nadamo se da će Zajednički frižider biti samo jedan od naših projekata.

Sledeći cilj nam je postavljanje Zajedničkog ormana, koji bi funkcionisao po istom principu kao i frižider, s tim što bi umesto regulisanja otpada hrane sprečavao bacanje tekstilnog otpada. Osim toga, želimo da proširimo mrežu frižidera - da ih bude nekoliko u svakom većem gradu. Radićemo na tome da Zajednički frižider postane prva adresa za gladne u Srbiji.

Šta bi izdvojila kao najvažnije što ti je donelo ovo volontiranje?

Emilija: Pre svega, ova akcija mi je donela brojna poznanstva i prijateljstva, počev od Tamare i Sare sa kojima svakog dana sarađujem na projektu, ali i drugih partnerskih organizacija bez kojih Zajednički frižider ne bi mogao da postoji.

Izdvojila bih poslovno iskustvo koje sam stekla. Mislim da ovakva prilika nije česta za moje vršnjake i zahvalna sam što sam dobila šansu da se razvijam i unapredređujem svoje veštine. Osnivanje sopstvene organizacije mi je dalo slobodu da isprobam sve što sam ikada želela, bez straha da ću pogrešiti. Samopouzdanje mi se nesumnjivo povećalo i osećam se mnogo spremnije za sledeće izazove koji me čekaju. Moj cilj ostvarenja uspešnog profesionalnog života tek počinje, a zahvaljujući Zajedničkom frižideru, sigurna sam da ću uspeti da izgradim sopstveni put.

Nazad

Slične vesti

Iskustva sa prakse: Natalija Lazevski o praksi u Unija Smart Accounting-u

Iskustva sa prakse: Natalija Lazevski o praksi u Unija Smart Accounting-u

Važna lekcija o međuljudskim odnosima, veća efikasnost, podrška i kreativnost – reči su ...
Kopaonik biznis forum: profesori FEFA o ključnim izazovima i očekivanjima generacije Z od poslodavca i brendova

Kopaonik biznis forum: profesori FEFA o ključnim izazovima i očekivanjima generacije Z od poslodavca i brendova

Jubilarni 30. Kopaonik biznis forum održan je od 5. do 8. marta kada su, kao i prethodnih ...
Iskustva sa prakse: Anja Đorđević o NELT-u

Iskustva sa prakse: Anja Đorđević o NELT-u

U nizu razgovora o praksama sa našim studentima, svoju priču podelila je Anja Đorđević, ...