Maša Nešković, diplomirana rediteljka Fakulteta dramskih umetnosti i docentkinja na katedri Kreativna produkcija FEFA, po sopstvenim scenarijima i kao koscenarista režirala je 11 kratkih igranih filmova, 13 dokumentaraca kratkog i srednjeg metra, a u oktobru 2019. godine, prvi dugometražni film “Asimetrija”.
Zajedno sa Vladimirom Arsenijevićem i Stašom Bajac, napisala je scenario za svoj debitantski dugometražni film koji je premijerno prikazan u okviru takmičarskog programa „New Directors Competition“ u Brazilu, dok je u Beogradu nakon međunarodne premijere prikazan na Festivalu autorskog filma. Osim nagrada, niza inostranih projekcija, velikog broja pozitivnih reakcija, kritika i nagrada, Asimetrija je proglašena za najbolji igrani film na ovogodišnjem digitalnom izdanju Festivala svetskog filma u Sidneju.
Kako su joj višegodišnje pripreme, neprestana požrtvovanost i mnogobrojni izazovi dali snage za dalja stvaranja, šta svaki umetnik mora da nosi u sebi i kako ona vidi nove generacije, saznajte u intervjuu.
Da li vas ohrabruju priznanja i koliko ona zapravo utiču na vas kao reditelja, ali i uopšte na vaša dalja stvaralaštva?
Maša Nešković: Moje mišljenje je da nagrade nisu definitivna potvrda kvaliteta, kao što smatram da izostanak istih ne znači da određeno delo nema umetničku vrednost. Ipak, naročito kada ste mlad autor, kada ste jako ranjivi jer prvi put izlazite pred široku publiku sa nečim što ste napravili, nagrade mogu veoma da pomognu samopouzdanju i, što je najznačajnije, da vam daju vetar u leđa da brže krenete da radite na nečemu novom.
Šta je za vas predstavljalo najveći izazov pre, a šta tokom samog snimanja?
Maša Nešković: Od prve ideje za „Asimetriju“, pa do rezultata na konkursu Filmskog centra Srbije na kome smo dobili sredstva za finansiranje filma, prošlo je pune 4 godine. Zato je u toj fazi najvažnije bilo trenirati istrajnost i veru da će se taj film zaista desiti. Zato stalno ponavljam da je najvažnija stvar koju mlade rediteljke i reditelji treba da urade, jeste da izaberu teme koje ih se suštinski tiču, koje imaju potencijal da se iznova produbljuju i koje im godinama neće dosaditi. Kad već dođete do same realizacije, tj. snimanja, tu više nema prostora za previše razmišljanja. Današnji budžeti su toliko mali da se insistira na što manjem broju snimajućih dana, što podrazumeva da nemate previše prostora za kreaciju na samom setu. Zato je jako važno da se skoro sve kreativne odluke reše u pripremama. Kad snimanje počne, osećate se kao na rolerkosteru, sve vreme ste pod adrenalinom, a onda je odjednom sve gotovo. Snimili ste i poslednji kadar.
Imali ste prilike da sa debitantskim filmom posetite različite internacionalne festivale i prikažete ga publici sa drugog kulturnog područja, koja, primera radi, govori drugim jezikom. Kako biste opisali njihove reakcije i da li se razlikuju u odnosu na reakcije domaće publike?
Maša Nešković: Film je premijerno prikazan na 43. Mostri u Sao Paulu, i bilo je veoma uzbudljivo prikazati ga baš tamo, pred publikom koja govori drugi jezik i živi na kontinentu toliko različitom od onog na kome je film stvaran. Brazilci su jako otvoreni, ali na lak i neopterećujuć način. Kad primete da govorite drugi jezik, iskreno ih zanima odakle ste i zašto ste prešli okean da biste se baš tu našli. A publika je sjajno reagovala i time dokazala univerzalnost „Asimetrije“. Projekcije su bile pune, ljudi su ostajali da razgovaraju sa nama i zanimljivo je da su želeli da podele svoja tumačenja filma, više nego što su želeli da pitaju. Ideje koje su prepoznali u filmu, mene čine veoma srećnom, jer film komunicira. Moj zaključak, posle prikazivanja filma u Brazilu, Srbiji, Italiji, Australiji i Americi, je da publika uglavnom reaguje slično, povezuje se sa sličnim motivima u filmu, samo su ekspresije različite i zavise od kulturoloških razlika.
U jednom intervjuu ste, ubrzo nakon prve javne projekcije, naveli kako je Asimetrija „egzotika“ za domaću publiku jer se bavi emocijama, što nije čest slučaj za srpsku kinematografiju. Da li i dalje tako mislite?
Maša Nešković: Ne mislim da je “Asimetrija” jedini film koji se bavi emocijama iz Srbije, postoji nekoliko različitih primera iz skorije domaće kinematografije. Međutim, takvi filmovi su i dalje “egzotika” na stranim filmskim festivalima, jer se od kinematografija sa Balkana i dalje očekuje da se bave drugim temama. Snažno se protivim bilo kakvoj šablonizaciji filmova i svim unapred propisanim očekivanjima kakve filmove treba da proizvodimo. To su veoma opasne tendencije, u suprotnosti sa svim onim čemu umetnost treba da teži.
Na katedri Kreativna produkcija podučavate nove generacije i imate priliku da se upoznate sa njihovim talentima, interesovanjima, ukusima… Kako mislite da će oni uticati i šta će novo doneti u obasti kreativnih industrija uopšte?
Maša Nešković: To je veoma teško pitanje. Ono što smatram da je jako važno, za svaku mladu osobu koja odluči da upiše umetnički fakultet, jeste da bude svesna toga da će morati mnogo da uloži u svoje obrazovanje i rad na sebi, pre nego što bude u mogućnosti da počne da ubira plodove svog rada, bilo materijalne, bilo moralne prirode. U pravoj umetnosti ne postoje manje trnovite staze, i zaista je važno da se radi na istrajnosti i da se iznova svako od nas podseća zbog čega želi da se bavi umetnošću. Zato je važno imati jake sopstvene razloge. Njih je nekad teško verbalizovati, ali je važno da postoje, makar duboko u nama. Moji studenti su veoma različiti, ali sam na većinu njih izuzetno ponosna. Velika je satisfakcija za predavača kada prisustvuje razvoju neke mlade osobe i kada može tom razvoju da doprinese.
Nazad
