Veljko Lalić, novinar i urednik magazina Nedeljnik, održao je predavanje na master programu Digitalna transformacija i tim povodom govorio o medijskoj sceni danas, ali i promenama koje je pretrpela usled procesa digitalizacije. Da li je ona uticala pozitivno ili negativno, kako opstati na medijskom tržištu i gde se nalazi pravo novinarstvo, saznajte u nastavku.
Magazin Nedeljnik je vaš samostalan projekat. Kako se razvijala ta ideja? U kom trenutku ste odlučili da je došlo pravo vreme za realizaciju?
Veljko Lalić: Razvijala se na izvestan način od mog ulaska u novinarstvo. Odrastao sam na tekstovima Darka Hudelista u Startu preko kojih sam se definitivno zaljubio u novinarstvo – danas je on naš stalni saradnik iz Zagreba.
Na početku sam bio neka vrsta novinara zarobljenog u dnevnoj štampi jer volim taj tempo, ali ne volim te teme. Od kad sam počeo da radim, stalno sam radio kao reporter ili neke velike teme za nedeljne brojeve, pisao feljtone – tako sam i uređivao: reportaže, nedeljne brojeve, spoljnu rubriku.
Imali smo i uspeha. Uzeo sam nedeljni broj Novosti, jedan od najslabijih u nedelji, i ubrzo smo postali najtiražniji. Posle nekoliko godina ubeđivanja, u ono srećnije vreme za štampu, prešao sam u Press. Tada sam potpisao ugovor sa bonusima u slučaju da postane najtiražniji jer oni u to nisu verovali – nedeljni broj se prodavao u oko 70.000 primeraka, a redovni u oko 100.000. Za manje od dva meseca bili smo najtiražniji i najčitaniji.
Tako smo mi pre Nedeljnika godinama vežbali, a u isto vreme i pravili ekipu. Miladinović je došao iz NIN-a, Prelević iz Novosti, Rosić iz mesečnika, Čaluković iz Blica, Drčelić takođe iz NIN-a, Zoricu smo ukrali sa neta… I onda smo 2012. pokušali da se oprobamo samostalno. Bez velikih emocija. Mi smo ljudi koji rade tiražne stvari, meni su tada iz raznih novina svašta nudili, ali smo rešili da probamo mesec-dva. Da se ne lažemo, toliko smo i para imali.. I uspeli smo…
Koju promenu biste najpre izdvojili u odnosu na sam početak publikovanja Nedeljnika? Možete li da nam opišete koncept vašeg biznis modela?
Veljko Lalić: Naš model je jednostavan, i u novinarstvu i u biznisu. Ljudi nisu shvatili da mi uopšte nismo pokušali da imitiramo konkurente u Srbiji. Mi smo hteli da napravimo svetski njuzmagazin. Naš uzor je bio Newsweek Tine Braun, ali ja mislim da malo ljudi zna šta to do kraja znači, pa neću ni da otkrivam.
U najosnovnijem, to je bio naš model – provokativno političko novinarstvo, mejnstrim postavka u kojoj su prisutne sve strane, fotografija koja je važna kao tekst, najbolje pisanje, in depth intervjui (za njih mi nemamo lepšu reč, iako je je Zoran Panović nazvao programskim); a ne kriminal, estrada… Naoko jednostavan koncept, ali koji iziskuje najviše talenta i dobrog pisanja. Mora mnogo da se radi.
Međutim, kad to postignete, onda dobijete najbolju publiku koju mi imamo, ljude sa visokim primanjima, visokoobrazovane, mi smo tu lideri i na sajtu i u novinama. Odatle onda dolaze oglasi koji nemaju veze sa nečijom političkom voljom. Ako ste primetili, mi smo najčitaniji njuzmagazin, a nemamo državne oglase… No, nema veze, uspeli smo da prođemo sa visokom cenom lista, dakle lojalnim čitaocima i premijum brendovima kod kojih danas važi pravilo da „rade Nedeljnik i megabilbordi“. To je naš
jedini i biznis i uređivački model.
Kad imamo nedoumicu, ili se pitamo da kupimo neki rukopis, mi pitamo sebe da li bi to objavio Time magazin, i to je rešenje za našu čitalačku publiku, ali i za brendove kao što su Konstantin vašeron ili Zenit koji nas prate. Vrlo jednostavno.
Rezultati pokazuju da su, između ostalih, i mladi od 19 do 29 godina vaši čitaoci. Ipak, često imamo priliku da čujemo kako su nove generacije nedovoljno informisane i nedovoljno zainteresovane za medijski sadržaj, kakvo je vaše mišljenje po tom pitanju? Šta vidite kao glavni razlog njihovog opredeljivanja za Nedeljnik?
Veljko Lalić: Naša dominantna publika je od 35-55 godina, više muškarci nego žene, ali Ipsosova istraživanja pokazala su da imamo i neverovatno dobre rezultate u publici koju ste pomenuli. Ja mislim da je to dominantno publika od 25 do 29, ali nema veze. To je najvažnija publika, jer ko tu pobedi taj ima budućnost.
Iskreno, dosta smo i ulagali u tu publiku. Raznim dodacima, prilagođavanjem sajta mlađima, Original magazinom koji smo radili sa Fondacijom Novaka Đokovića… Ali, ja sam danas najsrećniji kada mi neki pametni ljudi kažu kako utičemo na njihovu decu više nego oni sami. Jedan ozbiljan intelektualac mi je rekao kako je njegov sin pročitao knjigu o kralju Aleksandru pošto sam je ja preporučio, pa onda seriju o kojoj je čitao, pa onda danima istraživao Igora Mandića kada smo
ga stavili na naslovnu stranu. To je najvažnije novinarstvo.
Ipak, mi smo i najmlađa redakcija u zemlji. Kad smo krenuli, svi vodeći urednici imali su po 30 godina. I sam se tek odnedavno navikavam da me više ne zovu talentovanim klincem u novinama. Prošla je neka smena generacija nedavno…
Na predavanju ste našim studentima rekli kako pravo novinarstvo i dalje postoji. Šta je za vas pravo novinarstvo i gde se ono danas nalazi?
Veljko Lalić: Svi novinari znaju šta je pravo novinarstvo, a šta su mućak tekstovi. Novinari znaju ko su najbolji novinari, kao što i policajci u svakoj policijskoj stanici znaju ko su najbolji policajci. I možete vi nekog da volite ili ne, ali je jasno ko kako piše i ko je dobar urednik. To se vidi kao kad neko ima kraću nogu.
S druge strane, novinar je sve ono što zna. Ovo je kreativan posao u kojem uvek krećete od belog papira. Sve što napišete o bilo kojoj temi ste vi. To je sve što ste pročitali, pogledali, s nekim raspravljali. Zato ja klincima kad dođu sa FPN-a na praksu samo kažem da što više čitaju.
U novinarstvu mora i mnogo da se radi. Mene iznenađuju mlađe generacije, za koje mislim da su deset puta pametnije od nas, a mrzi ih da pišu tekstove ako treba i cele noći.
Pa, nema ništa lepše nego da cele noći istražujete za neki tekst. Mene su komšije mrzele dok se pisalo još na mašinama. Knjigu o knezu Pavlu Miodrag Janković i ja smo pisali šest meseci, a pre toga još šest meseci feljton, a to je jedan od najlepših perioda u mojoj karijeri.
Danas se sve lakše proveri, a opet vidim da klince mrzi da podignu gugl. Meni to nije jasno. Za mene je novinarstvo najlepša profesija na svetu, ali ako ga ne volite, šta ćete tu.
Ja sam najsrećniji i dalje kada dođem sredom ujutru na posao, posle zatvorenog broja u utorak kasno uveče, raširim novine, i krenem da osmišljavam novi broj. Kad me to prođe, preći ću u menadžere automatski.
Takođe ste na predavanju rekli da u budućnosti, novinarstvo u potpunosti vidite na internetu. Da li to karakterišete kao pozitivnu ili negativnu promenu? Na koji način će to, po vašem mišljenju, uticati na novinare sa jedne i čitaoce/slušaoce/gledaoce sa druge strane?
Veljko Lalić: Ja nemam problem s tim. I internet je naše izdanje. Suština je važna, a ne forma. Njujork tajms danas ima veću pretplatu na internet izdanje nego na štampano. Magazini će, još neko vreme, da ostanu premijum brend. Internet pre svega jede dnevnu štampu. Ali promeniće se i to. I već se menja. Nedeljnik je danas ubedljivo najčitaniji na novinarnici. Čitaniji i od dnevne štampe, koja je deset puta jeftinija. I to nama i jeste dokaz kako smo pobedili kod mladih ljudi koji nažalost sve više napuštaju zemlju. Dakle, naši čitaoci!
Proces digitalizacije je sve uočljiviji u različitim sferama poslovanja i njegov uticaj je, čini se, sve veći. Šta biste izdvojili kao prednosti, a šta kao mane kada govorimo o njegovom uticaju na novinarstvo?
Veljko Lalić: Digitalizacija je najvažnija stvar koja nam se svima desila. Ja više ne mogu da zamislim život bez telefona, Netfliksa, aplikacija, novina, ali postoje i stvari koje niko nije mogao da predvidi.
Na Tviteru su pobedili trolovi; mnogo je frustracija na društvenim mrežama – mi to vidimo u komentarima na svakom tekstu. Generalno, komentari su većinom negativni i stvaraju lažnu sliku. Kad stavite neki tekst na Fejsbuk, njega lajkuje 2.000 ljudi, šeruje 200, a samo 20 napiše neki komentar. Od toga 70 odsto negativnih. Ili vulgarnih. Agresivnih. Onda imate utisak da su ljudi napali tekst, a zapravo je potpuno suprotno. Sto pedeset puta više ljudi je uradilo najnormalniju stvar
– reklo da im se dopada. Petnaest puta više ljudi ga je šerovalo na svojoj stranici, ali deset trolova je uradilo svoje.
Velike novine sada na masi tekstova zabranjuju komentare. Danas je najvažniji kredibilitet. I izvor na koji možete da se pozovete… Na tome pobedjuju veliki mediji. I to je i naša ideja.
