Kako globalne krize preoblikuju ekonomsku mapu sveta – i gde je tu Srbija?

Dok se svet suočava sa paralelnim talasima političkih, ekonomskih i bezbednosnih izazova, male otvorene ekonomije poput Srbije nalaze se pred važnim pitanjem: kako opstati i napredovati u novoj, fragmentisanoj globalnoj arhitekturi?

O ovim temama razgovarali smo sa doc. dr Ivanom Todorović, profesorkom na FEFA fakultetu, koja objašnjava kako se svet kreće ka novim ekonomskim blokovima, šta to znači za evropsku i balkansku privredu, i koje šanse Srbija može iskoristiti u narednoj deceniji.

Svedoci smo višestrukih kriza koje se odvijaju paralelno — od rata u Ukrajini, preko sukoba na Bliskom istoku, do trgovinskih tenzija SAD i Kine. Kako tekuće geopolitičke promene utiču na globalnu ekonomsku arhitekturu?

Ivana Todorović: Sa rastom globalizacije, talasi kriza se sve brže prenose na različite ekonomije. Specifičnost aktuelnog perioda globalne neizvesnosti ogleda se u tome što se šokovi odvijaju paralelno, na više kontinenata, a gotovo sve zemlje u svetu su im direktno ili indirektno izložene. Svaki novi talas krize prelama se kroz promene u globalnim trgovinskim tokovima, što je na direktan ili indirektan način uticalo na položaj različitih ekonomija u međunarodnoj podeli rada.

Energetska bezbednost i dostupnost strateških sirovina postaju ključna pitanja. Rusko-ukrajinski sukobi su ukazali na ranjivost Evrope kada je reč o energetskim izvorima, dok sukobi na Bliskom istoku i trgovinske barijere utiču na cene nafte, hrane i industrijskih metala. Sve to dodatno destabilizuje globalne tokove kapitala i trgovine. Pored toga, geopolitičke promene utiču i na redefinisanje uloge međunarodnih finansijskih institucija i pravila globalne igre. Vidimo rastuću ulogu regionalnih integracija, bilateralnih aranžmana i nastojanja pojedinih država da stvore alternativne sisteme plaćanja i finansiranja, što može dugoročno uticati i na poziciju dolara kao dominantne globalne valute.

Kao odgovor, sve češće se govori o deglobalizaciji i jačanju lokalnih i regionalnih kapaciteta. Strategije poput near-shoring i friend-shoring nalaze se u fokusu država i kompanija koje teže većoj otpornosti i diversifikaciji rizika. Umesto jedinstvenog globalnog tržišta, sve više se formiraju ekonomski blokovi zasnovani na političkoj bliskosti, poverenju i strateškim interesima.

Evropska ekonomija ulazi u izazovno razdoblje – Nemačka je u recesiji, industrijska proizvodnja usporava, a energetska neizvesnost ostaje prisutna. Kako ove promene menjaju položaj Evrope na ekonomskoj mapi sveta?

Ivana Todorović: Evropska ekonomija se već neko vreme nalazi u izuzetno izazovnom razdoblju, pri čemu se suočava sa izazovima kako ciklične prirode poput pada tražnje, pada investicija i potrošnje i smanjenja kreditnog potencijala usled rasta kamatnih stopa, tako i izazovima strukturne prirode poput visokih troškova energenata, demografskog starenja stanovništva i kompleksne regulative. Rast cena energenata dodatno je narušio konkurentsku poziciju evropske industrije, posebno u sektorima s visokom potrošnjom energije. Mnoge kompanije počinju da preispituju isplativost zadržavanja proizvodnje unutar EU, što dugoročno utiče na zaposlenost, investicije i tehnološki razvoj.

Dodatno, evropsko poslovno okruženje sve češće trpi zbog prekomerno kompleksne regulative, kako na nivou EU tako i u okviru nacionalnih zakonodavstava. U poređenju sa Sjedinjenim Američkim Državama, Evropa dodatno zaostaje u dinamici donošenja odluka i privlačenju investicija. Divergencija između EU i SAD posebno je vidljiva kada je reč o ESG politikama: dok EU sprovodi ambiciozne ciljeve održivosti kroz obavezne izveštaje, karbonske takse i stroge propise, SAD se oslanjaju na fleksibilnije i tržišno orijentisane pristupe što američkim kompanijama omogućava brže prilagođavanje i veću konkurentsku prednost.

Uz pomenute sukobe, prisutan je i ubrzani razvoj tzv. „friend-shoring“ i „de-risking“ ekonomija. Koje zemlje i regioni trenutno profitiraju od ove redistribucije globalnih lanaca vrednosti i gde se u toj slici nalazi Zapadni Balkan?

Ivana Todorović: U poslednjih nekoliko godina svedoci smo ubrzanog restrukturiranja globalnih lanaca snabdevanja, kao odgovora na geopolitičke tenzije, pandemijske poremećaje i rastuću potrebu za ekonomskom i političkom sigurnošću. Koncepti kao što su friend-shoring – premeštanje proizvodnje i nabavke u zemlje koje su politički i ekonomski „prijateljske“ – i derisking – smanjivanje zavisnosti od pojedinačnih tržišta– postali su ključne strategije velikih globalnih kompanija i država.

U ovoj situaciji najviše koristi imaju zemlje koje kombinuju geostrateški položaj, niže troškove poslovanja i političku stabilnost. Primera radi, Vijetnam, Indonezija, Indija i Meksiko beleže snažan priliv stranih direktnih investicija, jer nude alternativu Kini u pogledu proizvodnje i montaže, a nalaze se u dobrim trgovinskim ili političkim odnosima sa Zapadom. Takođe, Poljska, Češka i Mađarska se uspešno pozicioniraju kao deo nove evropske near-shoring strategije.

Kada je reč o Zapadnom Balkanu, region ima realan potencijal da zauzme vidljivije mesto u ovoj novoj redistribuciji globalnih vrednosnih lanaca, upravo zbog blizine EU tržištu, povoljnih troškova radne snage, i trgovinskih i investicionih sporazuma sa EU. Ipak, da bi se taj potencijal materijalizovao, potrebno je rešiti niz prepreka – od infrastrukturnih ograničenja, preko administrativnih barijera, do nedovoljno razvijenih kapaciteta za veću tehnološku i proizvodnu složenost.

Za sada, pojedinačne zemlje regiona, poput Srbije i Severne Makedonije, beleže povećanje investicija u sektorima poput automobilskih komponenti, elektronike i IT usluga, ali je neophodno snažnije regionalno pozicioniranje uz podršku jasnih strategija za privlačenje investicija, razvoj ljudskog kapitala i unapređenje poslovnog ambijenta.

Kina sve više ulaže u zemlje Globalnog juga, dok Sjedinjene Američke Države jačaju partnerstva sa tradicionalnim saveznicima. Možemo li govoriti o novom obliku ekonomske bipolarizacije – i kako to utiče na male otvorene ekonomije poput Srbije?

Ivana Todorović: Sve izraženiji strateški rivalitet između Kine i Sjedinjenih Američkih Država ne ogleda se više samo u trgovinskim i tehnološkim merama, već sve češće poprima karakter ekonomske bipolarizacije. Kina intenzivira prisustvo u zemljama globalnog juga – kroz investicije u infrastrukturu, digitalne mreže i energetiku, posebno u Africi, Latinskoj Americi i delovima Azije. Istovremeno SAD učestvuju u stvaranju novih ekonomskih partnerstava kroz inicijative kao što su Chip 4 Alliance ili IPEF.

Za zemlje poput Srbije, koje su visokozavisne od spoljnotrgovinske razmene, direktnih stranih investicija i tehnološkog transfera, ovakve promene dovode do povećane osetljivosti na spoljne pritiske, ali i mogućnost za strateško pozicioniranje – pod uslovom da se zadrži fleksibilnost, institucionalna stabilnost i sposobnost upravljanja rizicima. Srbija već sada ima diverzifikovanu strukturu ekonomskih partnerstava – sa snažnim vezama prema EU, ali i rastućim kineskim prisustvom, kao i saradnjom sa Turskom, Rusijom i državama Bliskog istoka. Međutim, u novoj bipolarnoj arhitekturi sveta, ovakav "višesmerni pristup" može postati teže održiv, jer će pritisci na definisanje strana i usklađivanje standarda postajati sve izraženiji – posebno u oblastima poput tehnologije, energetike i bezbednosti podataka.

Zato je ključno da male ekonomije poput Srbije ojačaju institucije, transparentnost i otpornost, kako bi mogle da zadrže manevarski prostor u vremenu kada se prostor za neutralnost sužava. U isto vreme, fokus na regionalnu saradnju i integraciju u evropske lance vrednosti može predstavljati značajan faktor obezbeđivanja sigurnosti u sve neizvesnijem globalnom okruženju.

Koliko globalna neizvesnost utiče na tokove kapitala i direktne strane investicije u regione poput našeg? Da li je region Zapadnog Balkana u opasnosti da bude zaobiđen — ili zapravo može postati atraktivniji u novim okolnostima?

Ivana Todorović: Bez obzira na to koji su izvori globalne neizvesnosti, njen uticaj na tokove kapitala se ne dovodi u pitanje. Kapital postaje oprezniji, selektivniji i skloniji da traži bezbednije, likvidnije destinacije.

Za regione poput Zapadnog Balkana to može značiti dvostruki efekat. S jedne strane, rast rizika na globalnom nivou može obeshrabriti investitore da ulaze u manje razvijena tržišta koja percipiraju kao politički ili institucionalno nestabilna. To bi moglo dovesti do privremenog usporavanja direktnih stranih investicija, posebno u sektore koji zahtevaju dugoročnu predvidivost. Međutim, ukoliko zemlje regiona ponude stabilnost, predvidivo poslovno okruženje i približavanje EU standardima, mogu privući investicije koje se zbog prekida lanaca snabdevanja i friend-shoring strategija sele bliže Evropi.

Koje bi bile ključne šanse za Srbiju i region u narednoj deceniji, pod pretpostavkom da uspešno balansira između globalnih sila? U kojim sektorima leže potencijali za “pametno pozicioniranje”?

Ivana Todorović: Ukoliko Srbija uspešno održi balans između ključnih globalnih učesnika i očuva otvorenost prema različitim investicionim i trgovinskim partnerima koju ima sada, u narednom periodu se može fokusirati na to da postojeće ljudske i tehnološke resurse usmeri ka projektima koji će ostvariti veći uticaj i voditi zemlju ka višoj poziciji u lancu dodate vrednosti. Međutim, ključna stvar u ovom procesu jeste prepoznati i koja su to ograničenja koja koče dalji napredak.

Naime, Srbija raspolaže sa značajnim brojem visokoobrazovanih pojedinaca sa jakim tehničkim i IT znanjima, što je izuzetna razvojna prednost u trenutku kada svet ulazi u novu fazu digitalne i industrijske transformacije. Međutim, ta znanja još uvek ne rezultiraju dovoljnim brojem inovacija i proizvoda visoke dodate vrednosti – delom zato što ne postoji razvijena preduzetnička kultura, a delom zbog niskog nivoa finansijske pismenosti, čak i među visokoobrazovanim slojevima. To znači da se inovacija često završava na nivou idejnog rešenja – bez razumevanja kako ga plasirati i pretvoriti u tržišni proizvod. Taj poslednji korak – pretvaranje znanja u ekonomski rezultat – ostaje nedovoljno razvijena i to je nešto na čemu treba aktivno raditi u narednom periodu. Upravo u tome leži ključni zadatak za narednu deceniju: stvaranje poslovnog okruženja koji podstiče inovativno preduzetništvo, omogućava bolji pristup finansijama, tržištima i mentorstvu, i razvija institucionalnu podršku za rast i internacionalizaciju domaćih firmi.

Pored IT sektora koji je u fokusu poslednjih godina, prilika Srbije za “pametno pozicioniranje” može ležati i u sektorima zelene tehnologije i energetske tranzicije, kao i poljoprivrede i prehrambene industrije – zahvaljujući prirodnim resursima i lokaciji, ali i u industrijama prepoznatim kao near-shoring industrije, imajući u vidu da je Srbija percipirana kao stabilna i relativno konkurentna lokacija u blizini EU, pa ima šansu da privuče proizvodne i logističke kapacitete koji se sele iz Azije.

Međutim, da bi Srbija iz zemlje sa srednjim dohotkom prešla u kategoriju zemalja sa visokim dohotkom, nije dovoljna samo atraktivna lokacija ili jeftina radna snaga – potrebna je transformacija znanja u vrednost, i to kroz podsticanje preduzetništva, ulaganja u obrazovanje i snažno unapređenje finansijske pismenosti i to pre svega među visoko obrazovanim stanovništvom. Ako u tome bude uspešna, Srbija ima potencijal da promeni svoj međunarodni imidž – od zemlje koja privlači investicije zbog niskih troškova rada, ka ekonomiji u kojoj nastaju inovacije, proizvodi visoke dodate vrednosti i tehnološki konkurentne kompanije.