“Pismenost odavno nije samo čitanje i pisanje – danas ona znači znati kako razumeti informacije, oblikovati poruke i ostati otvoren za razmenu ideja”, poručuje Natalija Živanović, stručnjakinja za komunikacije i predavač na FEFA fakultetu, u razgovoru povodom Međunarodnog dana pismenosti. O tome kako digitalna, medijska, komunikacijska i emocionalna pismenost oblikuju naš svakodnevni život, ali i poslovni uspeh, razgovarala je Mina Milošević, studentkinja završne godine osnovnih studija Psihologije i biznisa na FEFA fakultetu i autorka i voditeljka podcasta Odraz.
Natalija Živanović: Pismenost odavno nije samo čitanje i pisanje. Danas govorimo o čitavom spektru novih oblika – od digitalne i medijske, do komunikacijske pismenosti, ali i mnogih drugih. Svaka od njih jednako je važna za razumevanje sveta i informacija kojima smo okruženi. Zato na nju treba da gledamo kao na proces koji se gradi i u formalnom i u neformalnom obrazovanju, u učionicama, ali i u javnom prostoru. Obeležavanje Međunarodnog dana pismenosti jeste značajno, ali nije dovoljno – ono treba da nas podseti da pismenost nosi esencijalni značaj, bez obzira na to čime se bavimo.
Natalija Živanović: Svaki novi oblik oslanja se na prethodni – ako nismo u dovoljnoj meri usvojili, primera radi, medijsku pismenost, ne treba očekivati da zaista razumemo digitalnu i tako dalje. Često nismo ni svesni da se srećemo sa novim oblikom pismenosti što takođe urušava našu sposobnost razumevanja, rasuđivanja, ali i komunikacije. Živimo u vremenu u kojem su mediji svuda oko nas, a mi sami postajemo mediji na digitalnim platformama. Ipak, kada je reč o medijskoj pismenosti, čini mi se da ona još uvek nije zaživela onoliko koliko bi trebalo. Zapitajmo se – da li smo i u kojoj meri imali priliku da se bavimo njom, osim ako nam to nije deo profesije.
Natalija Živanović: Bez obzira na to u kojoj su oblasti, obrazovne institucije bi trebalo da kreiraju oblike učenja koji su interaktivni i praktični. Studenti najviše dobijaju kroz radionice, analize primera, studije slučaja i zajedničke diskusije – formalna, klasična predavanja, nisu dovoljna za savladavanje ovakvog tipa obrazovanja. Kritičko mišljenje i medijska pismenost razvijaju se kada studenti sami istražuju, analiziraju i upoređuju, a profesori ili edukatori im daju okvir i smernice. Nažalost, danas se ovim temama češće bavi neformalno obrazovanje nego akademske institucije – i to je prostor za veliku promenu.
Natalija Živanović: Važno je da samostalno radimo na tome, ali je isto tako važno da nam pomognu stručnjaci. Različite edukacije, edukatori, profesori, važni su kako bi postavili okvire i upoznali nas sa osnovnim elementima koji postoje, a na nama kao pojedincima je odgovornost da nastavimo da opažamo, prosuđujemo, slušamo, razmenjujemo i unapređujemo obrasce razmišljanja. Ne možemo očekivati da takve procese obavljamo potpuno sami i zato je uloga zajednice i okruženja veoma važna. Razmena mišljenja jeste takođe deo pismenosti i kritičkog razmišljanja – ukoliko ona ne postoji, preti nam rizik da ostanemo verni svojim ubeđenjima koja nisu uvek ispravna. Algoritmi nam u tome dosta “pomažu”, odnosno odmažu, s obzirom na to da nas “čuvaju” u digitalnim balonima – preporučenim sadržajima, među istomišljenicima. To ograničava šire uvide, razmenu, ali i toleranciju. Da bismo izašli iz tih “balona”, potrebno je da aktivno tražimo drugačija mišljenja, različite izvore i nova iskustva.
Natalija Živanović: Emocionalna i socijalna pismenost oblikuju način na koji komuniciramo, gradimo odnose i vodimo timove. Ako ne znamo kome i kako da prenesemo poruku, ne možemo da očekujemo razumevanje, saradnju ni rezultate. Zato su ove „meke“ pismenosti zapravo ključne „tvrde“ veštine u poslovnom svetu. A kada govorimo o brojnim vrstama pismenosti koje danas postoje – od osnovne, preko medijske, do emocionalne – važno je dodatno naglasiti da nijednu novu ne možemo da savladamo bez onih prethodnih. Sve one čine jednu kompleksnu i sveobuhvatnu mrežu znanja i veština.
Nazad
